Strah od letenja: astrolog, statistika i moj prvi put u Barseloni

Kada počne strah

Od kako znam za sebe, plašim se duboke vode. Ne ono „jao, hladna je“, nego – ako ne vidim dno, moja mašta već vidi scenario za film katastrofe. Plivanje sam naučila kasno, ali strah od vode… on je ostao. Onaj tihi, uporni saputnik koji kaže: „Sve je u redu… ali i nije baš.“

Vožnja brodom? Može. Ali pod određenim uslovima: da se vidi obala, da imam vizuelni kontakt sa kopnom i eventualno izlaz za beg (iako realno ne postoji). Krstarenja i jedrenja? Naravno — u 4K rezoluciji, sa daljinskim upravljačem u ruci.

Ipak, te 2016. godine, moj repertoar fobija dobio je neočekivan, potpuno besplatan i nimalo tražen “update”.

Prvo zvanično putovanje sa strahom

Sve je počelo po starom dobrom protokolu organizacije putovanja: januar, planiranje putovanja, kupovina karata i bukiranje smeštaja. Destinacija: Barselona u junu. Jupiii! Katalonija me zove, ja se odazivam sa koferom punim letnjih haljina i velikih očekivanja.

Ali, sudbina (ili moja podsvest) imala je drugačije planove. U maju mesecu počinjem teško da dišem. Panika? Ma ne, ja sam ozbiljna žena, racionalna, mora da su pluća. Odem kod lekarke, ona me ispita uzduž i popreko – rendgen, kapacitet, sve pretrage koje postoje. Rezultati? Savršeni. Zdrava kao dren, a vazduha ni za lek, kao da mi neko sedi na grudima. Srećom, doktorka je bila pronicljiva žena, pa mi je, onako suptilno, predložila psihologa. Pristala sam, jer kad ne možeš da dišeš, ego ide na zasluženu pauzu.

Novi strah: Premium verzija

Odlazak kod stručnjaka otkriva mi apsurdnu istinu: razvila sam strah od letenja. “Molim?! Pa ja uživam u letenju! To je moj prozor u svet!” – vikao je moj svesni deo. Ali onaj nesvesni, podstaknut proširenjem arterije koje mi je otkriveno dve godine ranije, imao je svoju mračnu teoriju. To je stanje sa kojim se živi normalno uz redovne kontrole, ali moja glava je u tišini počela da kreira horor scenarije: “Šta ako pritisak u kabini uradi svoje? Šta ako mi pozli na 10.000 metara gde nema hitne pomoći, osim stjuardese sa kikirikijem?” I tako je moj dotadašnji prijatelj, avion, postao moj najveći neprijatelj. Shvatila sam da ulazim u borbu sa protivnikom kojeg ne mogu da vidim. I eto ga, novi strah, premium verzija.

Aerodrom: Mesto gde logika ne važi

Dolazi dan puta. Krećemo ka aerodromu — poruka: let kasni dva sata. Naravno da kasni. Zašto bi anksioznost bila kratka i efikasna? Čekamo u kafiću, a let se odlaže za još dodatna dva sata. Do tada smo se već prinudno upoznali sa većim delom putnika, jer zajednička muka spaja ljude.

I tada — upoznajem devojku koja se plaši letenja više od mene. Ali stvarno više. Ona ima ličnog astrologa na brzom biranju. Dok ja pokušavam da dišem, ona proverava raspored planeta.
— „Da li se vidi da ću preživeti let?“ pita ona sasvim ozbiljno svog ličnog astrologa.
Moje drugarice me gledaju:
— „Mici… ova je luđa i od tebe.“
Hvala vam, devojke. Postoji neko ko je prešao moj nivo i to me je, paradoksalno, malo smirilo.

Ambulanta i let u “narkoze” stilu

Kada je avion konačno doleteo (onaj kojim treba da idemo, jelte) i kada su nam rekli da počinje proces carine i ukrcavanja, moja panika je dostigla vrhunac. U nedostatku pametnije ideje i kiseonika, bukvalno upadam u ambulantu na aerodromu.

— “Doktorka, hoću li ja moći da dišem tamo gore? Šta ako me uhvati panika kad se zatvore vrata?” — rešetala sam je pitanjima na koja moj mozak nije prihvatao nijedan racionalan odgovor.

Žena me pogleda, vidi bledo lice i oči pune užasa, shvati da sa logikom tu nema saradnje, izvadi čarobnu pilulu za smirenje i kaže: — “Popij ovo celo i biće sve dobro.”

Dok smo došle do gejta, lek je počeo da radi. Više me nije bilo briga ni za Barselonu, ni za astrologiju, ni za visinu. Uspela sam da se dovučem do sedišta i – automatski se “ugasila”. Drugarice mi kasnije kažu da smo na pisti, zbog nekog kvara ili gužve, sedeli još dva sata pre poletanja. Na sreću, to sam prespavala. U jednom momentu me je probudio oštar miris kerozina i promrmljala sam nešto sumnjičavo. Drugarica, videvši da se budim, mudro je reagovala: “Ništa ne brini, to samo sipaju gorivo, spavaj dalje.” Poslušala sam je i vratila se u carstvo snova.

Statistika kao terapija

Pored svih lepota Barselone, a zaista je bilo ludo i zabavno, svaki dan sam na plaži radila ritual. Gledala sam u nebo i tražila avione. Pratila sam ih pogledom i vršila internu statistiku. Zaključila sam da svakih par minuta neki avion sleti ili poleti. Rekla sam sebi: “Vidi koliko ih je samo u jednom satu u jednom gradu, ako su svi oni bezbedni, valjda će i taj moj jedan imati sreće.” Statistika kao terapija. Nije u udžbenicima, ali radi.

Povratak i početak nečeg većeg

Povratak kući je bio lakši. Nije bilo one parališuće panike, ali sam duboko u sebi znala da ovo nije bio kraj mog straha od letenja. Bio je to tek početak jednog novog, komplikovanog poglavlja – početak moje anksioznosti sa kojom ću učiti da živim narednih godina. Ali hej, bar sam videla Barselonu i naučila da se protiv straha nekada boriš razumom, nekada statistikom, a nekada – malom pomoći iz aerodromske ambulante. A nekad ga samo pogledam u oči i kažem: „Znam da si tu. Ali danas — ja idem.“